ПалеИН: У јавности је све више примјетан твој рад на пољу проучавања локалне историје. Презентовао си бројне занимљивости. Због тога се намеће питање, како си кренуо да се интересујеш за историју Пала? Шта је то што те мотивисало да истражујеш локалну историју? Да ли је у питању породична традиција, школа, неки догађај?
Владимир: За мене је то необично. Мене су за историју заинтересовале видео игре. Једне зиме, због падавина, прекинута је школска година и ја сам ту зиму играо Age of Empires, стратегију која ми је приближила развој цивилизације од раног доба до касног средњег вијека. Када сам се вратио у школу, схватио сам да волим историју. Имао сам добре наставнике, који су поред опште историје, причали често о локалној историји, која није дио књига. Послије сам као грађевиснки техничар имао историју умјетности и архитектуре, затим на Правном факултету Римско право.
ПалеИН: Кажи нам нешто о најизазовнијим прикупљањима података: недостајуће информације, лоша документација, уништени предмети, промјене у пејзажу?
Владимир: Најизазовније је то што људи који су много знали о историји, нажалост више нису са нама. Имамо неколико расцјепа у времену, што због Другог свјетског рата, што због Одбрамбено-отаџбинског, када није рађено много истраживања, када су се десила страдања, многе ствари су заборављене и нису се пренијеле са кољена на кољено и слично. Такођер, у посљедње вријеме, врло мало људи се бави локалном историјом. Тако да је то највећи изазов како доћи до информација које нису записане.
ПалеИН: Који су најзанимљивији артефакти које си пронашао у Палама и зашто ти се чине важним? Имаш ли причу о некоме артефакту/проналаску који ти је промијенио (или проширио) схватање историје Пала?
Владимир: Најзанимљивији артефакти за мене које сам видио, јесу римски. Римски новац и римска копча или фибула. То је из разлога јер нам помажу да датирамо долазак римљана на ове просторе и да докажемо да су на Палама имали насеобину, а она је везана за паљанску Градину. Интересантан ми је и дубровачки новац, као и средњовјековно прстење. Интересантан је прстен са концем који је заливен у воску из средњег вијека, који нам одаје причу о магијском или религијском ритуалу. Прстен је коришћен против урока и вјероватно је бачен у њиву ради плодности или можда за истицање мрачних сила, када се неком требало напакостити. Сваки налаз код нас прича занимљиву причу. Апелујем да људи чувају старе налазе. Надам се да ће се некада стећи услови да добијемо музеј и било би лијепо да их донирају и да буду у њему изложени, јер су дио наше културне баштине и што више људи треба да их види.
ПалеИН: Да ли си открио нешто што је било потпуно неочекивано — нпр. ставка која демантује или мијења постојеће локалне представе о неком догађају?
Владимир: Да, највише нових чињеница сам открио истражујући живот Трифка Грабежа. Томе сам посветио највише времена. Помогли су ми бројни људи и документи, да све повежемо у једну цјелину и само повезивање чињеница, направило је мост који нам помаже да направимо претпоставке које су врло вјероватне, за неке периоде живота Грабежа. Наравно да то у науци има другачије звање и представљање, али ја сам више новинар, него историчар, па ми то даје више простора и слободе да пишем. Неко ко сутра буде дошао до тих сазнања, можда ће му помоћи да их надогради и научно објави. Бројна су и друга сазнања из свих периода наше, локалне историје. Много сам истраживао обичне људе и детаље. Негдје сам имао више успјеха, а негдје сам ударио у зид и нисам сазнао ништа ново. Међутим, моје истраживање траје више од 15 година. О многим стварима сам писао прије. Сада када се осврнем и погледам, видим да сам многа мишљења измијенио, допунио, надоградио. Тако да је врло интересантно све то и надам се да ћу у будућности доћи до нових сазнања.
ПалеИН: Какво је твоје мишљење о утицају различитих култура (илирске, римске, српске, османске, аустро-угарске, југословенске, данашње) на културни пејзаж и материјално наслијеђе Пала? Ко је оставио највише трага?
Владимир: Наша средина је пуна археолошких налаза и када су Аустроугари стигли на ове просторе и пронашли прве археолошке остатке, то је био мотив да направе велелепну зграду Земаљског музеја и пошаљу најбоље стручњаке и археологе. Крајем 19. вијека, њихова открића на Гласинцу су била свјетска сензација, па је овдје одржан свјетски збор археолога. Тако да је тешко издвојити неки перод историје. Подручје Сарајевско-романијске регије је изузетно богато налазима из нео-енеолита (период од прије 4000. година п.н.е.) па све до данас. Мало је подручја на свијету која се тиме могу похвалити. Ми смо тек загребали по површини, тих истраживања. Мени можда највише недостају римски налази, којих немамо много, у поређењу са рецимо Илирском културом и средњим вијеком.
ПалеИН: Какав је одзив јавности? Да ли су локални становници свјесни значаја тих артефаката?
Владимир: Људи ме све чешће контактирају и питају или ме упућују да погледам неки нови налаз или нешто што неко чува у породици. Мени није циљ да будем неко ко ће бити почетна станица за тако нешто, јер прије свега нисам за то школован. Због тога је битно да добијемо адекватну институцију (музеј) и стручњаке који ће се тиме бавити. Наравно да ми то прија, јер имам страст према старим стварима, па могу да их погледам и напишем нешто о њима. Међутим, мало ми то ствара и одређену одговорност и бреме, јер се бојим да би неке значајне ствари, предмети, списи или сјећања могли остати незабиљежени и заувијек заборављени, а мени се нуди прилика да их представим. Због тога често причам са људима и покушавам да их анимирам, да урадимо нешто заједно. Највише бих волио, када бих о историји писао из угла новинара истраживача, а не научника.
ПалеИН: Да ли сарађујеш са школама, музејима, општином или другим институцијама да се локална историја сачува и учини доступном?
Владимир: Сарађујем са многим људима, који су дио локалних, републичких и иностраних институција. Многи људи су ми помогли. Писао сам често многим музејима у нашој регији и у иностранству. Заиста је велика листа људи који су ми помогли. Не бих могао свих да се сјетим и неког бих сигурно заборавио. Тако да свима дугујем захвалност, и не само ја већ цијела заједница. Јер је то за опште добро. Урадили су велику ствар за нас све. Писао сам институцијама у Турској, Аустрији, Мађарској. Нажалост, нису ми много помогли, али се надам да у будућности хоће.
ПалеИН: Да ли је било случајева када си се суочио са скептицизмом или отпором од стране заједнице или институција?
Владимир: Не. Сви су ми излазили у сусрет. Отишао сам у Општину Пале на састанак са начелником, да му неформално предочим шта би било добро да се ради на пољу истраживања и да му предочим идеју изградње и добијања историјског и завичајног музеја. Такођер, мноштво идеја које су везане за разне пројекте, а који су везани за наше културно и историјско насљеђе. Сви су заинтересовани за нашу историју и културу, међутим, данас је за културну највећа кочница новац. Јер смо ми сиромашна земља, а у таквим околностима култура трпи највише. Ја сам убијеђен, да имамо више новца, да би више улагали у културу и да би онда сви могли да се насмијеше и да кажу, то је одлична идеја, можемо направити пројекат и у то инвестирати. Наравно да новац није увијек проблем и ту сам мало разочаран што неке ствари нисмо поставили на право мјесто. Неки људи су обећали да неке ствари можемо покренути са нуле. Нажалост, ја долазим само са иницијативама у својству обичног грађанина ове земље и овог града, тако да немам алат да неке ствари убрзам. Уосталом, ако заједници није битно, да се сјети нпр оснивача прве школе на Палама, то говори о самој заједници. Због тога сам ово све и покренуо. Мислим да је чвст темељ у образовању и да ће доћи нека нова времена, када ће се више знати и више цијенити.
ПалеИН: Који су ти планови за будућност у погледу истраживања историје Пала? Постоје ли пројекти које желиш да покренеш?
Владимир: Имам још много материјала који желим да објавим у наредном периоду. Желим да људи уживају у читању свега тога, да то остане запамћено, да се не заборави. Да наша, локална историја на неки начин буде дио образовања. Уживам у томе да људима уљепшам дан, када прочитају нешто и њихове мисли тај дан буду усмјерене на нешто чега су се сјетили, а везано је за неку од историјских прича. Жеља ми је да напишем још неколико текстова за Политикин Забавник, како би локална историја изашла из локалних оквира. Како би људи из цијелог свијета, читали приче из нашег краја. Има их много, а зна их се врло мало. Такођер, желим да на Студентском тргу добијемо споменик намијењен Павлу Раденовићу, господару ових крајева и да на неки начин заштитимо његов лик и дјело. О музеју Сарајевско-романијске регије сам већ говорио, тако да је то вјероватно највећи приоритет који морамо реализовати. Циљ ми је и да радим на спајању научне заједнице и онлајн медијског простора, како би обични људи могли да црпе више из знања до којег је научна заједница дошла. Ту је и пуно других, малих, ситних идеја, које су везане за популаризацију историје, окупљању људи који желе тиме да се баве или да буду дио те приче. Свакако позивам да ми се јаве, како би их додао у групу, гдје често расправљамо о историјским стварима.
ПалеИН: Како видиш мјесто локалне историје и артефаката у образовању младих – да ли постоји начин да се она боље интегрише у школски систем?
Владимир: Мислим да би образовање требало бити еластичније и брже реаговати на промјене. Локална историја треба да се проучава више у нашем простору. Можда би то било добро да се реализје по регијама Републике Српске. Зашто би наши ученици изгубили превише времена учећи историје далеких земаља, изузетно обимно, а чињеницу да је на примјер, неколико стотина метара од њихове школе бјеснио Први свјетски рат, никада неће прочитати? Ако томе додамо да је у том рову, бој био неки њихов предак, схватићете колико су неке ствари апсурдне и погрешне. Млада особа која треба да се отисне у живот, треба да зна своје коријене и ко је заслужан за слободу коју данас има. Неке ствари не смијемо заборавити и морају бити дио образовног система.
ПалеИН: Која је, по твом мишљењу, највећа лекција коју заједница може извући из прошлости Пала?
Владимир: Постоји мноштво поука шта историја представља, тако да их ја не бих понављао. Додао бих да је историја забавна, да прича многе занимљиве приче и да јој треба дати шансу. Историју треба популаризовати према узрастима. Млади више треба да је усвоје на забаван начин. Учећи историју, боље ће градити себе. Такођер, историја као наука ће им помоћи да се боље образовно изграде.
Сходно томе, мислим да је највећа лекција која се може извући из прошлости, та да су наши преци били изузетно вриједни, паметни и мудри људи. Више пута сам прочитао неке невјероватне ствари које су ме одушевиле. Тако да су мене мотивисале да будем бољи, да сазнам више, да радим и да створим више. Познат је један натпис који су 30-тих година прошлог вијека наши Соколови окачили на ограду приликом једног Соколског слета – „Устај, живи, бори се, не клони“. Тако да је то за мене највећа лекција из наше прошлости.
