Дејан је са 11 година одиграо први тикет, са 18 је потрошио 3.000 евра, а кроз пет, шест месеци почео је да позајмљује новац од зеленаша

Дејан има 23 године и већ 23 месеца се налази у Заједници „Земља живих“ у Ченеју која се налази под покровитељством манастира Kовиљ. Помоћ је потражио јер има проблем са коцком. Први тикет одиграо је кад је био четврти разред основне школе, односно кад је имао само 11 година. У то време овакво понашање детета било је друштвено прихватљиво, а родитељи нису ни посумњали да то може породицу да доведе до дна.

Међутим, неколико година касније морали су зеленашима да враћају огромне дугове које је њихов син почео да прави већ са 18 година. Дејан је за МОНДО испричао своју животну причу напомињући да су се кладионице у његовом родном селу у Србији пре 12 година налазиле одмах поред основне школе.

„Долазим из једне нормалне и домаћинске породице у којој сам васпитан на један јако леп начин. Имао сам детињство пуно љубави. Први тикет сам одиграо у четвртом разреду основне школе, а то је од стране родитеља и брата пропраћено некако нормално. Нису знали пре тога да је неко имао проблем са коцком јер је то у том периоду чак било и нормално да дете од 10, 11 година одигра тикет. Наставио сам да играм и никаквих проблема није било до средње школе“, започео је разговор за МОНДО Дејан који је био само дете онда кад је кренуо путем без повратка.

Наш саговорник је навео да су му се у средњој школи повећали захтеви и прохтеви и да је тад већ пожелео да има више новца. Истакао је да је тад почео да игра мало „јаче“, али да то, према његовим речима, није било ништа озбиљно. „Упоредо сам био и фудбалски судија, радио, одржавао двориште, трудио се да зарадим додатни новац да бих имао за себе. Волео сам да уживам у неким ситним стварима. Након 18. рођендана сам се први пут сусрео са неком већом свотом новца, једноставно нисам могао да исконтролишем. Тај новац сам потрошио за неких 10 дана“, објаснио је Дејан.

Након што је потрошио новац од рођендана, а како је рекао за наш портал, радило се о суми од 3.000 евра, наш саговорник је почео да позајмљује. Прво је новац позајмљивао од породице, затим од шире фамилије и родбине, а након пет, шест месеци обратио се зеленашима. „Већ сам ту изгубио неки смер којим је требало да се водим у животу. Моји су знали да нешто не ваља, али нису знали ни шта ни како. Kад су дошли први дугови на наплату, плашио сам се да ми се нешто не деси. Моји су решили те дугове, били су ту и разговори. Баталио сам коцку једно два месеца, једноставно било ми је искрено криво кад сам направио све то, видео сам колико су се људи потресли, тад сам и имао неке емоције“, испричао је  Дејанн.

Међутим, два, три месеца касније опет је почео да се коцка. За наш портал је објаснио да му је свако враћање коцки било све горе, да је имао све мање граница и емоција. „Једноставно у последњем периоду уопште нисам имао емоција према родитељима, према брату, према било коме. Једноставно сам се тотално угасио, претворио сам се само у ствар, а не у човека. Једноставно нисам марио ни за кога, само ми је било битно да родитељи врате тај новац и то је то. Нисам се питао, нисам ни њих питао одакле враћају новац, једноставно ми је било битно да мене нико не дира. Једноставно нисам марио за њихова осећања. У последњем периоду сам знао да је то што радим потпуно погрешно, али нисам могао да одустанем од тога. Научио сам да живим тако од јутра до сутра и онда ме је све пуно коштало у дотадашњем животу и једноставно нисам могао сам да престанем“, потпуно искрено рекао је Дејан указивајући на то колики је проблем кад човек постане завистан.

Дејан је након средње школе отишао да живи у Београд где је радио. Имао је новац који заради, али и онај који су му слали родитељи. Међутим, сваки слободан тренутак проводио је у кладионицама, а коцкао се и преко телефона. Према његовим речима, у главном граду је дотакао дно. Након тога се вратио кући. Покушавао је нешто да ради али је све било узалудно. „Могао сам било шта да радим, али џабе кад нисам знао то да ценим и нисам имао мозга да скапирам да не ваља то што радим“, казао је саговорник за МОНДО.

Дејан је за наш портал објаснио да је у четвртом разреду основне школе недељно играо око два тикета и да је уплаћивао од 20 до 50 динара. Тако је „играо“ кладионицу до средње школе. Са 15 година је почео да уплаћује од 200 до 500 динара сваки други дан. Kасније у средњој школи почео је да уплаћује тикете и сваки дан, а некад се дешавало и да дневно уплати два, три тикета.

После 18. рођендана почео је уживо да се клади преко телефона јер је крио од својих родитеља да се одао пороку. „Играо“ је преко 50 тикета дневно. Kолико год да је добијао, више од тога је губио. Уплаћивао је од 200 до 500 евра на тикет. Дејан је објаснио за МОНДО да се као дете није стресирао кад изгуби на тикету, али да се јако радовао кад нешто добије.

У средњој школи је већ било другачије. „У средњој школи је кренуо адреналин и некако се празнина унутар човека разбије уз коцку, кроз тај адреналин. Годину дана пред улазак у заједницу сам изгубио и тај адреналин, коцка је почела да ми се гади али једноставно нисам могао да јој кажем не, иако сам знао да је погрешно то што радим, иако сам покопао и себе и породицу и све људе око себе. Прокоцкао сам од 20 до 30 хиљада евра“, отворио је душу Дејан.

Према његовим речима, породица је почела да примећује да има проблем након његовог 18. рођендана. „Свестан сам да ће они до краја живота да сумњају у мене. То је јако тешко пало мојој породици. Пре ме то није занимало, једноставно се човек угаси, било ми је битно само себе да спасим, а друге ко шиша. Само они знају како им је било“, казао је наш саговорник.

Пре него што је дошао у Заједницу „Земља живих“ Дејан се осећао празно, без емоција. Људе није гледао као људе, већ као ствар. У Заједницу је дошао на наговор родитеља. „Тад сам имао дугове и сва врата су ми се затворила и то сам видео као солуцију да само побегнем. Нисам ништа знао о заједници. Првих месец, два ми је било лепо у заједници, јер ето, колико сам саможив био уопште нисам размишљао шта се дешава са мојим родитељима. Знао сам да сам им оставио дугове напољу а притом им нисам то рекао“, поделио је Дејан са нама интимне тренутке који треба другима да отворе очи да не крећу путем са ког се тешко враћа на прави.Истакао је да је месец, два у заједници спавао као никад до тад. Без стреса. Навео је да се „напољу“ дешавало да не спава три, четири дана због стреса јер није знао како да врати новац зеленашима. Међутим, после два месеца почео је да схвата шта је урадио својој породици и себи. И то је почело да га једе.

Дејан је уложио велики труд и напор да схвати шта је учинио и да изађе из канџи опасног порока у који је ушао са само 11 година. Након 23 месеца, колико је у Заједници, коначно се осећа мирно и како каже, нада се попуњено. „Мислим да ме је овде вера освежила и дала снагу. После две године је некако све дошло на своје. Жеља ми је да након програма имам избор – хоћу или нећу. Пре заједнице нисам то имао, пре заједнице нисам могао да кажем нећу. И желим само да ми се врати оно што сам имао. Пре сам тежио да имам нешто што немам, а сад тражим да имам оно што сам имао пре него што сам напунио 18 година. План ми је да се вратим кући и да пробам да помогнем родитељима на прави начин“, закључио је разговор за МОНДО Дејан.

Наш саговорник је кренуо са само 11 година путем порока. Нико од старијих га није упозорио да је тај пут опасан и да ретко ко са њега сиђе. Био је само дете кад је донео погрешну одлуку ни не знајући да ће га она обележити за цео живот. Данас у Заједници „Земља живих“ најмлађи зависник од коцке има само 15 година.