Пале ИН: Почнимо од актуелне политичке ситуације у Републици Српској – као неко ко је од самих почетака упућен и укључен у политичке и друштвене процесе, како цијените тренутну ситуацију? Да ли је ово што се дешава највећи удар на суверенитет Српске и институција?
Соња: Давно смо натјерани да уђемо у погрешан воз. Нисмо прикочили ни изашли на вријеме и свака станица је све даље од жељене дестинације. У овом моменту сасвим сигурно се ради о једном од највећих удара. Хаотични односи у свијету и хаотичне политичке прилике, неприлике и потези политичких субјеката у Српској, колико излазе из оквира права и правде, толико излазе и из оквира логике. Обичном поштеном и радном грађанину све ово што види и чује, без обзира на евентуално политичко опредељење, ствара осјећај дубоке несигурности, сталне неизвјесности и непосредне опасности по опстанак. То је најбитнији ефекат комплетне ситуације и то ову ситуацију чини ударом не само на суверенитет и институције, него, што је најважније, на сваког појединца, његову породицу, посао, опстанак и будућност. Било је очекивано да, након свих ових година, дође генерација међународних дипломата која је сагледала грешке својих претходника, посебно бројне начињене неправде према српском народу, и која би одавно кренула у процесе опоравка, мира, сарадње. Ако ништа друго, онда оно због бројних доказа погрешних политика и улудо бачених милијарди долара на нефункционалну вјештачку БиХ, новца њихових пореских обвезника који је већином завршио у приватним џеповима. Међутим то се није десило и све ово вријеме имамо безочно оправдавање претходних потеза и брутални наставак са проширивањем активности усмјерених скоро искључиво против Срба. Реултат је одржавање сталне нестабилности и напетости као оправдања њихове присутности, а заправо сигурног извора прихода.
Пале ИН: Мислите ли да смо као нове генерације које су долазиле и водиле политику остали досљедни и достојни идеје за коју су се Ваш отац, његове колеге и наши борци залагали и борили?
Соња: Достојни свакако, јер би у супротном идеја, борба и жртве које су поднесене биле бесмислене. Досљедност су дозирале и углавном гушиле спољне околности, притисци, уцјене, па тек онда наше слабости. Наравно да смо се током три деценије мијењали и ми персонално и објективне околности, као и цијели свијет, па је природно да се прилагођавамо околностима, али са обавезом да останемо досљедни. Међутим, често то није било могуће, посебно онда када је од нас као народа тражено да наше прилагођавање околностима заправо значи одустајање од националних интереса, слободе, права на миран живот и сигурну будућност. Хвала Богу, израстају и сазријевају нове генерације које нису биле затроване фабрикованом историјом, лажним братством и јединством и свим другим механизмима анестезирања Срба. Са том енергијом, уз искуство старијих генерација, вјерујем да можемо заштитити и сачувати народ и Српску. Највећи терет и обавеза изградње моста међу генерацијама је на онима којима и ја припадам, генерацији недовољно затрованих, а довољно искусних и са снажним мотивима и енергијом. Највећа отежавајућа околност досљедности из Вашег питања је амбијент у којем се развила неспособност да препознамо тренутак у којем се брани национални интерес, тражи државнички став или страначки став и одлуке. Тим редом важности. Ипак, код нас је само овај задњи важан и зато смо стално у атмосфери предизборне кампање, навијачког расположења и сакупљања личних поена углавном кроз личне сукобе умјесто кроз институције и инсистирањем на поштивању закона. Дакле, онако како је Српска направљена и како су се залагали, борили и жртвовали људи чији смо савременици, саборци и насљедници.
Пале ИН: Политичари код нас у посљедње вријеме воле истицати да су „дјеца својих странака“. Ви сте заиста дијете СДС-а и како, као неко ко је своје, како кажу, најљепше године посветио тој причи, гледате на данашње стање у странци?
Соња: Не бих то баш тако дефинисала, јер сам оснивач СДС-а, али јесам била млада и срећом имала од кога да учим. Тек након 22 године од оснивања, 2012.год. први пут сам била на изборној листи. Много тога говори у прилог да сваки кандидат треба прво да среди сопствени живот, комплетира образовање, стекне разна искуства и знања, стекне сопствену породицу ако има афинитете за то и добије посао од којег живи, па тек онда да се активно бави политиком. Политички ангажман као једино средство и циљ, прво запослење уз потпуну зависност од политичке организације, дугорочно значи гарантовану пропаст по младу личност. То смо видјели небројено пута, а виђамо и данас. Такође не волим израз „војник странке“ који указује на слијепу послушност. Нисам слијепо послушна, јер нисам равнодушна да бих само слиједила туђе одлуке без права да на органима странке изнесем став и учествујем у доношењу одлука. Прилике су такве да то није пожељно, чак залази у зону кажњавања изолацијом и избацивањем. Прошла сам пут од разних утицаја и покушаја да се од мене направи оно што нисам нити желим бити, преко спиновања, лажи и кадрирања од стране ликова из и ван СДС, па све до потпуног гашења комуникације са „врхом“ странке који није имао храбрости да се таквим утицајима одупре. И нисам једина. То је резултат насилне замјене права на став, дискусију и заједничко тесање одлука са обавезом аплаудирања ушима. Данас, о стању у странци знам више него што желим, али учествујем само у ономе у чему желим и у шта вјерујем.
Пале ИН: Били сте потпредсједник НСРС и неко ко је, према оцјени и посланика власти и опозиције, можда и најбоље водили сједнице и организовали ред у сали. Како вам се чине сједнице актуелног сазива?
Соња: То је званична оцјена многих организација које су пратиле рад НС РС. Веома сам поносна на то, јер заиста није лако, посебно једином потпредсједнику из опозиције, одржавати баланс, бити коректан и све посланике третирати подједнако. И један и други „табор“ имају своја нереална очекивања и треба времена и живаца да покажете да је ваш задатак да у вођењу сједница будете потпредсједник свима, поступате искључиво по Пословнику, подједнако третирате све потпуно исто и са поштовањем. Лични политички и страначки став исказујете кроз дискусију и гласањем и те ствари се морају одвојити. Када се то постигне, онда је лакше. Сада не пратим сједнице, углавном због личних обавеза, али и потребе за миром и менталном хигијеном, јер је онолико колико сам у току и вишe него довољно да увидим да су дугогодишњи радници НС РС итекако у праву када на основу искуства кажу да је стање са сваким сазивом све горе. Мени је довољно да се сјетим првог сазива и покушам упоредити са рецимо два последња. Поражавајуће неупоредиво.
Пале ИН: Ако није превише интимно питање, како се Ваш отац носи да свим што пролази? Коликo успијевате да будете у контакту и да дијелите све оно што је важно за једну породицу, посебно традиционалну и патријархалну каква је Ваша?
Соња: Вјера и љубав према породици и пријатељима су му највећа снага. Мој отац је јако привржен породици, широј фамилији и пријатељима. Управо контакти са свима нама му значе живот и прозор у свијет. Непрекидно га држе под санкцијама које ограничавају или потпуно забрањују контакте, тако да смо у контакту онда и онолико колико му дозволе. Наши разговори су увијек пуни љубави, обостране бриге, подршке, размјене информација и разних савјета. Чак и сада, он учествује и на овакав начин у свим породичним питањима и ситуацијама. Његова дефиниција стања у којем се налази је „подношљиво“, а статуса „када нисам са вама, свеједно ми је гдје сам“. Толика снага ума, воље и толеранције је невјероватна, али је и изазов за све оне који желе да га сломе.
Пале ИН: Шта мислите о актуелној женској политичкој сцени у Палама и Републици Српској?
Соња: Женска политичка сцена не постоји. То што је закон морао да пропише заступљеност жена на изборним листама и у институцијама, показује да то не знамо сами. Жене за које странке одлуче да требају да буду на некој функцији најчешће долазе са компензационих листа, јер извјесно већина њих нема друге механизме да се рекламира и наметне, долазе из мањих изборних јединица и нису довољно „продорне“. Нисам феминисткиња и не вјерујем у форсирану једнакост, али вјерујем у право на једнаке могућности, право на индивидуалне афинитете и право на прилику да буде биран. Поражавајуће је да сва истраживања показују да управо жене не гласају за жене. Систем гласања у којем још једно „X“ испред женског кандидата никога не би убило, отвара простор бројним тумачењима зашто жене не гласају за жене, али и зашто нам предлажу и зашто бирамо оне кандидате оба пола који ће цијели мандат ћутати. Како се десило да за 50 марака људи продају глас који некоме донесе мандат на 48 мјесеци? Очигледно је да новац, инструкције и лобирање одређују политичку сцену, па је нејасно зашто су људи касније незадовољни сопственим избором. Са друге стране, у прошлом сазиву НС РС већина најактивнијих посланика дошла је управо са компензационе листе и међу њима значајан број жена. И поред тога, компензациони мандати, из незнања, служе за подсмијех, уз вјеровање да обезбјеђују сигуран „пролаз“ и због тога гласачи „прескачу“ да им дају глас сматрајући да им и не треба. Ништа од тога није тако. Можда је дио рјешења управо у томе да компензационе листе буду већински резервисане за жене као прилог настанку женске политичке сцене. Коначно, политичку сцену правимо сами, и како је направимо, таква нам и јесте. Чак и ако уопште не гласамо.
Пале ИН: Можемо ли се надати да ћете се поново активније вратити на политичку сцену?
Соња: Све чешће чујем слично питање. Видјећемо. Имам срећу да живим у стабилној дивној породици, да радим посао који волим, да имам успијешну сарадњу са колегама и пацијентима и то је оно што нећу жртвовати. Али значајне промјене у СДС и генерално на политичкој сцени можда би могле довести до тога да размотрим могућност да своје слободно вријеме, искуство и енергију једним дијелом усмјерим у том правцу.
